Kraj Morave i Crnice…
Ima večeri koje traju godinama, napisao je ćuprijski pisac Dušan Matić.
Ima večeri koje traju godinama, kao sinoć kraj Velike Morave i Crnice, dok smo se okruženi Južnim Kučajem vraćali vekovima unazad do rimskog perioda, preko nastajanja srednjovekovne srpske države, do domaćinskog gostoprimstva meštana Zabrege.
Prva stanica je bio muzej Horreum Margi (što u prevodu znači žitnica Morave), smešten iznad arheološkog nalazišta koje svedoči o ostacima još iz bronzanog doba.
Posetioci su videli ruševine rimskog grada i posetili izložbu „Matiću u čast“, a nakon toga nastavili do ušća Ravanice u Moravu, gde su pustili da im vrbe, topole i jasenovi ispričaju moravsku priču.
U pravu je bio D. Matić – ima večeri koje se ne zaboravljaju. Mi nećemo zaboraviti ni kafu kraj Morave, ni raskoš prirode koja okružuje manastir Ravanicu i ostatke Sv. Jovana Glavoseka, ono što smo čuli i videli, a ni ono što se ne može rečima iskazati.
Put smo nastavili do petruškog kraja, posetili ribnjake i staru vodenicu i prošetali do mesta kraj Crnice gde su nas, nedaleko od srednjovekovnog grada Petrusa, dočekali meštani sela Zabrega.
Devojke u narodnoj nošnji, pogača i so, slatko i voda. Na stolovima vinske čaše, muzičari koji su nam pevali pesme koje volimo, dok je u kratkim pauzama bila muzika vode i lišća, zvonka muzika osmeha i nazdravljanja.
Zabrega nije prolazno mesto, tu ne prolaze opštinske saobraćajnice i nije stecište mnogih puteva, pa nam je zato utoliko draže što nas je put odveo baš tamo. Otišli smo uz obećanje da ćemo se čim pre vratiti.
Povratak u Beograd ovu priču je smestio u poseban deo srca, tamo gde se čuvaju bajke.
