*56.OPLENAČKA BERBA*
Ko vinu ništa ne duguje?
Na raskrsnici puteva, u dolini dveju reka, izniklo je veliko drvo topole. Okupljalo je to drvo putnike namernike i brojne trgovce. I rodila se Topola – da vojeva , da vinom poji, da čuva tajne dinastije Karađorđević.
I zvuk prvog slobodarskog zvona, nakon Prvog srpskog ustanka, oglasio se u Topoli, jedne tople jesen nalik ovoj. Veliki vožd, rodonačelnik dinastije Karađorđević, načinio je od ovog mesta svoju prestonicu i centar državnog života oslobođene Srbije.
A na vrhu stenovitog brda Oplenac, na 337 metara visine, uz blagoslov ktitora kralja Petra Prvog Karađorđevića, položen je 1907. godine kamen temeljac kraljevskog mauzoleja.
I eto nas opet ispred crkve Svetog Đorđa, sa prijateljima Unverziteta, opijeni suncem, vetrom koji je duvao s Kraljevskih vinograda i recitalima Vladimira Arackog koji nas je na poetičan način poveo da prošlih dana…
A unutra 15.000 nijansi različitih boja, jedna od najvećih površina pod mozaikom na svetu i ako podignete glavu – metar ipo dužina Hristovog kažiprsta. Ništa nije slučajno.
Nije slučajno ni to što smo opet došli u selo „od vina sačinjeno“, da u vinariji „Aleksandrović“ probamo vino pravljeno po originalnom sastavu kraljevskog vinara.
Ugrejala nas je 56. Oplenačka berba kao i ona prošlogodišnja.
A još davno je upitao Ivo Andrić – ko vinu ništa ne duguje? Ne znam, moj Andriću, i nama u svesti sja i blešti jedna čaša zlatnim površinama do u beskraj. Ostavismo je na Oplencu, do neke sledeće jeseni…
